Malo je pesnika koji su deci prilazili onako kako je to umeo Duško Radović – nikad sa visine, nikad uz pouku koja nužno nameće mudrost odraslog, već s onom vrstom nežnosti koja se ne glumi. Njegovi stihovi i danas, decenijama kasnije, deluju kao da su napisani juče: kratki, vragolasti, puni ljubavi prema detetu i poverenja da taj mali čovek zaslužuje da mu se obraća ozbiljno i lepo u isti mah. Zato ne čudi što je, kad je trebalo da posluži deci iz cele Evrope, posegnuo baš za rečima – i to za onima najtoplijim koje je znao.